У име Оца, и Сина, и Светога Духа.
Драги оче Петре, драга браћо и сестре,
Дешава се често да људи који нису имали никакве везе са Богом ни са Црквом, одједном покажу интересовање и за Бога и за Цркву. Бог користи сваку прилику да некога призове к себи; односно, свако од нас треба да дође себи, а долази себи на тај начин што разуме да је Бог узрок свега, па и нашег постојања.
И тако, ми у животу умемо да лутамо. Умемо да ходамо уздигнуте главе, уздигнута чела; умемо да се дружимо са Богом, али можемо лако и да ратујемо са Богом. Бивамо незадовољни.
То је један процес, просто, који се дешава и ништа од тога није тако трагично. Трагично је да човек остане сам, без Бога.
Има људи који трагају целим животом за смислом живота. Покушавају да нађу смисао, много њих, ван Бога. И онда нешто се деси, и осете они тај призив, како ми кажемо, или позив Божји да га следе.
Пророк Давид давно је у свом 39. Псалму испевао следеће…(послушајте наставак беседе и даље како је прота протумачио почетак 39. Псалма.)
Дуго чеках Господа и саже се к мени, и чу вику моју.
Извади ме из јаме, која бучи, и из глиба, и постави на камен ноге мојe, и утврди стопе моје.
И метну у уста моја песму нову хвалу Богу нашему. Виде многи, и почињу се боја ти Господа, и уздати се у њега.
Благо ономе који на Господа ставља надање своје, и не обраћа се охолима и онима који теже на лаж.
Пс 39, 1-4
Комплетан снимак јучерашњег Акатиста: