Најновији Гласник можете преузети одавде.
4. децембар 2020 г. у храму Св. Архиђакона Стефана, Кизбороу
У име Оца, и Сина, и Светога Духа.
Високопреподобно монаштво, високопречасно и пречасно свештенство, драги српски народе парохије Светог Архиђакона Стефана, драга Цркво Христова Викторије,
Нека је благословен данашњи дан, нека је срећан празник и нека је благословено ово наше свето саборовање! Свето Литургијско сабрање, молитвено, као Цркве Христове на овим просторима.
Ево, после више месеци - скоро пола године - да се поново видимо лицем у лице, да се заједно обрадујемо једни другима! Да се заједно растеретимо од оних терета које смо носили и које носимо као хришћани, сведочећи истину Христову у нашем животу у овоме свету.
Драги оци, драги верници, поновићу ону исту поруку коју сам већ изговорио и коју изговарам изнова боравећи на територији државе Викторије, а она је: да се радујем као ваш архипастир што поново видим своју духовну децу, што сам поново заједно са вама у светом литургијском саборовању, што видим, браћо и сестре, да сте, после толико месеци, духа крепког и срца ведрог, не сломљеног. А то је зато што сте народ који носи искру вечности у себи. Зато што сте народ који је, иако силом наметнутих прилика био одвојен физички од својих светих храмова, никада својим мислима, молитвеним уздасима и духом се сигурно није одвајао од Господа Бога, од светога храма, и једни од других.
Ми смо се, браћо и сестре, у осталим деловима наше Митрополије, где је владала већа слобода него у Викторији, трудили да саосећамо са вама, да молитвено будемо са вама, да делимо, барем на овај начин, терет који сте носили.
А нема страшнијег терета од тога да човек од човека буде одвојен - када сабор верујућег народа не може да се окупи око Господа Бога свога заједно на Литургији. Дакле, онако како је Господ Бог од самог постања желео да буде, када је ходао заједно са Адамом и Евом у рајском врту.
Али ето, браћо и сестре, испити дођоше, испити прођоше. Терети беху велики, али полако васкрсава изнова наш народ и ова држава се враћа некаквој нормали. Међутим, за већину људи остају велике ране, ожиљци и последице.
Верујте браћо и сестре, када сам прешао границу из Новог Јужног Велса и Викторије, поготово када смо се приближили граду Мелбурну, осетио се велики духовни терет. Јер није лако, није природно човеку да буде у изолацији, да се налази ван заједнице и заједничарења. Напротив, кажу Свети Оци, да је слика пакла управо изолација, у одвојености човекa од човека; али томе претходи одвојеност од Бога, од правог односа са Њим, а затим и од својих ближњих.
Зато, браћо и сестре, ви који сте носили овај терет, заједно са својим свештенством, добићете велику награду од Бога, за своје исповедништво, за своје трпљење, веру и наду у ова веома изазовна времена. Похваљујем оце који су вам сигурно, по својој савести и могућностима, били на располагању као пастири, трудећи се да сваку душу растерете, да свакога чују, разумеју и приме, да свакога утеше колико је то могуће - а и сами су носили велики терет изолације и рестрикција које су биле наметнуте.
Али ето, браћо и сестре: ево на Свето Ваведење, на празник када Света Богородица улази у храм јерусалимски, предаје се од својих родитеља, да би она постала храм Бога живога; ево ми се на тај празник налазимо у овом велелепном храму, који нас подсећа на Царство Небеско. И, управо је Пресвета Богородица, верујемо, била непрестано у молитви пред престолом Сина свога за наш верни народ, за Цркву његову свету овде, у овом делу Аустралије и широм света, где је било тешко и где је душа вапила Небу.
Сигурно је Пресвета Владичица Богородица обилазила све вас и давала вам снаге да издржите ово бреме.
Пресвета Богородица је ушла на њен празник у храм, у Светињу на Светињама, где је првосвештенику било допуштено да уђе једном годишње. Она је тамо ушла, надахнуто поведена од стране првосвештеника Захарије, да би сместила несместивог Бога у себе и постала ова икона коју видимо иза себе у олтару - “шира од Небеса”. И тиме је, браћо и сестре, две ствари остварила.
С једне стране, призив сваког човека да постане храм Бога живога. Наравно, она је то на један посебан начин постала, а сви смо ми, као они саздани по лику и подобију Божијем, призвани да будемо храм Бога живога, кроз свети живот у Цркви, кроз Свете Тајне, кроз врлински, аскетски - хришћански живот.
А са друге стране, Пресвета Богородица је испунила оно што су пророци наговештавали да треба да се збуде: а то је да Дјева зачне и роди сина, који ће носити име Емануил, што значи: с нама Бог. И заиста, браћо и сестре, са нама је непрестано Бог. Ма колико нам је тешко, са нама је Бог, и треба да то знамо и да се радујемо када имамо прилику да поднесемо нешто за Његово свето име. Јер и наши преци су тако страдали, и први хришћани; и тако Православно хришћанство кроз векове, носи крст Богочовека Христа, и живот Његов живи овде на земљи.
Зато, браћо и сестре, понављам, да се радујем, заиста, што сам овде са вама, што смо поново заједно на овом свештеном сабрању, и радујем се што вас видим живе и здраве, те да у вама дух није сломљен; него постоји у вама снага обновљења, која тек треба да добије своју праву форму.
Нека сте благословени од Господа! Нека је срећан Празник! Нека мајка Божја благослови и чува све нас, Она, која је ушла у храм, да поведе све нас за руку те да и ми долазимо што чешће у наше свете храмове и, кроз живот у храму и по Богу, постанемо свети храмови.
Доводимо браћо и сестре нашу дечицу у храмове, јер ово је природан простор за њих, ово је њихов дом. Како их је само било лепо видети данас. Видим, неки од њих имају управо толико година колико је и Мајка Божја имала када је ушла у Храм Божји.
Благодарим оцима, оцу Александру и оцу Дејану за њихову службу у овом светом храму и међу овим народом који им је поверен у ово време великих испита. Поздрављам вашу жртву и ваш подвиг и молим од Господа помоћ, да вам подари снаге да наставите са вашим пастирским делом окупљања и ревновања за стадо које вам је поверено. Поздрављам и оца архимандрита Петра, који је верни слуга цркве Христове и као монах молитвеник пред Господом за Стадо Божије - да Бог благослови њега и братију манастира Илајна.
Поздрављам и нашег драгог оца Милорада, великог трудбеника у ова времена. Посматрали смо и радовали се жртви коју је он са о. Петром приносио на олтару пастирствовања и исповедништва у саборном храму, старајући се за добро верног народа своје парохије и шире од тога. Реч њихове утехе је достизала широм Митрополије наше и широм света. Нека Господ благослови и њега и оца Петра на њиховој жртви.
Поздрављам и наше дивне ђаконе, протођакона Миодрага, нашег иконописца и веома искусног ђакона наше Митрополије. Нека Господ благослови његов рад и дело. Поздрављам и нашег драгог ђакона Ненада, такође, ђакона наше Богом спасаване Митрополије.
Нека сте сви благословени благословом Пресвете Дјеве Марије, коју данас прослављамо! Амин.