Саборни храм у Мелбурну, наша црква Свете Тројице, прославила је своју храмовну славу прошле недеље, на дан Силаска Светог Духа на Апостоле.
Нажалост, ни ове године, слично прошлогодишњој слави, нису сви наши верници могли да дођу на прославу, због познатих државних прописа везаних за корона вирус. Међутим, ипак је значајан број верника присуствовао Светој Литургији, а касније и заједничком славском ручку.
Свету Литургију служили су протојереји Петар Дамњановић, Милорад Лончар, протонамесник Владислав Шиповац и протођакон Миодраг Томић. Као и сваке недеље, наш хор, вођен нашим хоровођом Савом Ђукићем, је веома надахнуто допринео да Литургија одиста буде празнична. На Литургији пригодну проповед о празнику одржао је протонамесник Владислав Шиповац.
Домаћин славе ове године био је брат Петар Дамјанац, председник Црквеног одбора са својом породицом. За домаћина идуће године примио се брат Зоран Еровић са породицом.
После традиционалне славске литије око храма, пресечен је славски колач, а потом су прочитане Духовске благодарне молитве са вечерње службе тога дана. Сви верни који су присуствовали светој Литургији могли су да се сместе и у црквену салу, где су чланице КСС, на челу са председницом сестром Цвијом Глоговац, послужиле изузетно укусан славски ручак.
На почетку ручка придружио нам се и протојереј-ставрофор Борислав Петровић из храма Св. Ђорђа у Сент Албансу. У току ручка старешина храма, протојереј-ставрофор Милорад Лончар, поздравио је наше госте и све присутне бираним речима, преневши такође поздраве и благослове Његовог Преосвештенства господина Силуана, који није био у прилици ове године да присуствује храмовној слави.
Потом је о. Милорад позвао прота Бору да подигне здравицу, што је прота Бора зналачки учинио, истакавши на првом месту значај Свете Тројице у нашим животима.
Општи утисак је да је прослава храмовне славе протекла у изузетно молитвеној и пријатној атмосфери. Оно што је најзначајније истаћи јесте да често на посебан начин Бог сам уређује неке ствари у нашим животима.
Пре славе, сви смо били у одређеној дилеми да ли треба резервисати места на ручку због ограничења на снази, на који начин то треба да урадимо, постављајући питање хоће ли се појавити велики број људи што би нас ставило у незгодну позицију да морамо да људе распоређујемо или молимо да се не задржавају, и не дај Боже некога увредимо. Испоставило се да је дошло тачно онолико људи колико је могло да уђе и у храм и у нашу црквену салу, а да не прекршимо државне мере. Нама остаје да се молимо Богу да нам руководно начело остаје ослањање на Његову помоћ.
