Електронска верзија ванредног божићног издања Гласника је доступна овде.

Штампано издање Гласника биће можете преузети у цркви уз симболичан прилог на туторском столу. Ево и мале дозе овог духовног освежења у прилогу испод - уживајте.

ЖИВЕТИ У ДОБА КОРОНЕ:

НЕ ПЛАШИ СЕ БЛИЖЊЕГ СВОГ

Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се. (Отк. 3,19)

После дугих година релативно мирног живота на Западу, где смо се и ми православни промислом Божјим обрели, сведоци смо тектонских промена у овдашњем демократском друштвеном уређењу.

У непуне две године, под наводном смртоносном претњом глобалне пандемије, допустили смо увођење закона, мера и прописа незамисливих за ово друштво; друштво у коме је слобода човека и живот у благостању нормална и очекивана ствар – бар смо тако досад мислили.

Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не видиш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Отк. 3,17

Један обичан вирус нам је показао колико је крхка наша људска творевина. „Ковид је откровење“, пише Пол Кингснорт, ирски писац и наш православни брат у есеју који вам преносимо. „Оголио је пукотине у друштву које су увек биле ту, али које су могле бити игнорисане у бољим временима.“

Те пукотине, а ја као ваш пастир одговоран пред Господом то видим сваки дан, процепљују се и у најосетљивијем душевном ткиву. Деле се породице, за или против вакцине, ко преноси или не преноси вирус…

СТРАХ ОД ВИРУСА „НАТЕРАО“ ЈЕ НАШЕ ДЕМОКРАТСКЕ ВЛАСТИ ДА КАО ВРХОВНУ ЗАПОВЕСТ УСТОЛИЧЕ СТРАХ ОД БЛИЖЊЕГ СВОГ, СВЕТОГРДНО И ПРОТИВНО ХРИСТОВОМ ЗАКОНУ КОЈИ НАМ ЈЕ ОДРЕДИО ДА ЉУБИМО БЛИЖЊЕ СВОЈЕ.

Да ли постоји духовна димензија оваквих пандемијских мера? „По њиховим делима, познаћете их“, рече Господ. Ми као православни хришћани морамо да будемо опрезни и да се запитамо шта заправо значе закључавања, аусвајси и кодови који обележавају ко је вакцинисан, а ко није.

То не значи да је питање вакцине питање вере, него да је наш однос једног према другоме врховно мерило по коме ће се људи распознавати ко је с Богом, а ко на другој страни. Дакле, не треба да смо оптерећени вирусима и вакцинама, али би требало да будемо спремни за могућност даљег откидања слобода парче по парче и како ћемо онда функционисати као хришћанска заједница у таквим неповољним условима.

Два су пута којимa можемо даље да идемо и делујемо: један је земаљски, који је потребан, али није довољан; а други је духован, који је и потребан, и неопходан, и важнији од оног првог.

Земаљски пут, који је још увек отворен у демократском друштву у коме живимо, води нас да отворено подржимо и гласамо за политичаре који су за укидање заповести „плаши се ближњег свог“ – односно рестриктивних закона и мера које људе вештачки деле и супротстављају једне против других.

На предстојећим изборима, ставимо такве политичаре на прво место на гласачком листићу, а владајући либерално-лабуристички дуопол који твори овакве Богу противне законе, на последње.

Други, важнији пут коме ходимо, јесте духовни који води ка Царству Небеском. То је пут Цркве, која нас зове да ревнујемо, да се покајемо и да се поправимо, и да се такви са Богом у Cветој Tајни Причешћа сјединимо.

Ако смо се посвађали због маске и вакцине, помиримо се; ако смо били уплашени, охрабримо се; ако смо били непослушни родитељима, поштујмо их одсада; саслушајмо једни друге, не страхујмо једни од других, него помозимо и љубимо једни друге, и Господ ће онда љубити нас.

Прота Милорад Лончар