Наша парохијанка Јелица је лично познавала блаженопочившег eпископа Лаврентија дуги низ година. У нашем Гласнику бр. 126 смо објавили кратак извод из њеног сећања на нашег првог аустралијског владику. Овде објављујемо интегрални текст.
Блаженопочивши владика Лаврентије рођен је на Савиндан, 27. јануара 1935. године од оца Драгутина и мајке Обреније у селу Богоштици код Крупња, у Рађевини у породици материјално сиромашној, али духовно пребогатој. Имао je 5 старијих сестара и брата близанца Саву. Као бистро и послушно дете напајано побожношћу и народном мудрошћу од малих ногу, отац га даде на школе. После завршене оcновне школе у Крупњу и два разреда гимназије у Лозници, млађани Живко Трифуновић, како се звао пре монашења, уписује богословију Светог Саве у Београду, а затим и Богословски факултет.
На другој години студија, током летњег распуста, прима монашки постриг у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори на дан манастирске славе, мати Ангелине 12. авруста 1958. године. Замонашио га је владика сремски Макарије и тада је понео име Лаврентије, по светом ђакону Лаврентију, којег наша црква прославља 23. августа.
Прву пастирску службу добија у Босни, на Купресу, по благослову патријарха Германа, а на предлог надлежног епископа дабробосанског Нектарија. Ту упознаје верни и трудољубиви народ српски са којим заједничким снагама обнавља порушене цркве и манастире по Купрешкој висоравни. На месту које је расадник побожнога и честитога света, допринео је да многи боготражитељи из тог краја дођу у српске манастире. У то време није било довољно монаштва у цркви, па су манастири попут Раковице, Ваведења, Житомислића и многих других примили под своје окриље душе жедне Христа и молитве из Јања, Благаја и околних места.
Након четири године проведених на Купресу, „српском Сибиру“, одлази у Далмацију, где бива постављен је за професора богословији при манастиру Крка, и где ван школских часова опслужује парохије у околним селима. Ту је наставио свој мисионарски и пастирски живот, обнављао цркве и манастире, а и душе верног народа. На огњишту српског родољубља у Далмацији прилику да се поближе упозна са народом чувеног ускока Стојана Новаковића. За народ у Далмацији знао је да каже: „Он је у стању за своју веру да ухвати за врело гвожђе“.
Владика је увек истицао да је много учио из богатог искуства нашег честитог народа где год би се нашао да врши пастирску службу, било у Босни или у Далмацији. Осећао је је љубав и топлину којом га је напаћени народ дочекивао. Заједничким снагама са повереним му народом обнављао је цркве и залечивао ратне ране. Увек је истицао да је тај народ достојан поштовања и дивљења.
Године 1967. из Далмације се враћа у Београд, пошто га је Свети Архијерејски Синод изабрао за викарног епископа патријарха српског Германа. Нови епископ Моравички Лаврентије у својој 32 години живота постаје најмлађи епископ Српске православне цркве. У то време покреће новине Српске патријаршије „Православље“и „Светосавско звонце“, организује Верско добротворно старатељство, помажући онима који су у невољи, одржава верску наставу и организује посете омладине српским манастирима.
Као викарни епископ уживао је невероватно поверење код патријарха Германа, имао је прилику да буде на обележавању 50 педесет година од пробоја солунског фронта, на Гучеву, на Мачковом Камену и у Пироту. Занимљиво је да је пола века касније био и на обележавању стогодишњице великог рата, опет на Мачковим камену, када је заједно са блаженопочившом патријархом Иринејем освештао новоизграђени спомен храм светог Стефана Високог.
Био је сведок када је тадашњи патријарх Герман водио разговоре са властима о добијању дозволе за наставак градње храма Светог Саве. Каже да се сећа да су власти уцењивале патријарха тако што су заузврат затражиле аутокефалност за Македонију. Патријарх није прихватио такве уцене рекавши да та два проблема немају ничега заједничког.
Велики део Срба нашао се изван граница отаџбине 60-их, а касније 70-их година услед економских миграција. Многи од оних који су раније напустили земљу из политичких разлога, одлучили и да се никада више не врате у Југославију. Одлука поглавара СПЦ патријарха Германа да сазове архијерејски сабор и да 1969. оформи епархију за Западну Европу и Аустралију, самим тим била је природна потреба цркве, која је увек бринула о свом народу. Владике Лаврентија је изабран за епископа новоуспостављене Западноевропске и аустралијске епархије, па тако 1969 одлази у Лондон, њено прво седиште. Било му је познато да је постајала подељена емиграција у дијаспори, али је неуморно обилазио своје епархије по Европи, и заједно са свештеницима окупљао свој народ око цркве.
Што се тиче другог дела епархије, односно Аустралије, на пети континент одлази први пут 1970 године. Он је први српски епископ чија је нога крочила на тле Аустралије. За око четири године пет пута је ишао овај континент, што бродом, што авионом, тражећи своју паству расуту по тим бестрагијама. Тамо је укупно провео око 2 године и обишао је Аустралију и Нови Зеланд , како каже„као Старина Новак Гору Романију“.
Долазећи у Аустралију први пут добио је дојаву о могућем „негостопримству“, односно могућим демонстрацијама у Аустралији, пошто владика долази из једне комунистичке земље, а у Аустралији има политичких емиграната који су баш због таквог режима били приморани да напусте своју отаџбину. Међутим, када је авион, који је каснио, слетео на аеродром у Сиднеју уместо демонстрација дочекала га је права српска добродошлица. Мноштво света које је сатима чекало да види свог владику у аеродромској згради, било је обучено и у народне ношње. Владика је дочекан с љубаљу и гостопримством, уз хлеб и со, како то раде прави српски домаћини.
Он се сећа: „Дођем, а они ми ноге љубе јер први пут је нога српског епископа крочила на тле аустралијског континента. Благодарили су и у Аустралији и на Новом Зеланду мајци Цркви што их није заборавила.“
У Аустралији јесте постојала подељена емиграција и реакције на његов долазак су самим тим боиле подељене. Владику то није уплашило, знао је да се промислом Божијем нашао у овом удаљеном кутку васељене. Настојао је да служи часно и поштено и није никоме давао повода. Временом су људи почели да долазе у цркву.
Ситуација коју је затекао била је веома тешка. Требало је кренути од нуле, окупити народ и почети са организацијом црквеног живота. И сам владика је био без стана и плате, па је углавном је боравио као гост код појединих верника, идући од куће до куће.
У шали је говорио да је било случајева када би остајао кући да пази на децу, док су родитељи радили у фабрикама.
Створивши услове за формирање одвојене Епархије аустралијске и за долазак следећег владике Николаја Мрђе 1973. године, владика Лаврентије се посветио организацији црквеног живота у Епархији западноевропској.
Када је дошло време да се растане са нашим светом са петог континента, растанак је био веома дирљив. Како је описао у својим мемоарима, сео је на воз у Мелбурну, а народ је трчао и плакао за возом који је одмицао према Канбери и даље према Сиднеју.
За Србе у Аустралији и на Новом Зеланду вежу га дивне успомене. Често је умео да каже да су наши људи тога поднебља изузетно гостопримљиви, срдачни, и веома родољубиви јер су далеко од отаџбине за којом осећају велику чежњу.
Седиште епархије западноевропске из Лондона се сели у Немачку, јер су тако потребе налагале. Наиме, велики талас радне емиграције који је запљуснуо Немачку, донео је и велики број нашег света. Средиште епархије Западноевропске се најпре налазило у Диселдорфу, а након куповине манастира у Химелстиру код Хилдесхајма 1978 .године, сели се на север земље. У обнови овог првог српског манастира и духовног огњишта Срба у Западној Европи који је посвећен Успењу Пресвете Богородице, учествовали су наши верници , али и добри људи и комшје протестанти и католици. Рад на обнови манастира владику је подсећао на мобе које је као дете гледао у својој родној Рађевини.
Владика Лаврентије је настојао да и у Европи, као и у Аустралији, организује црквени живот повереног му стада. Примера ради, Срби нису имали довољно храмова, па су на употребу добијали храмове од протестаната и католика пре или после њихове службе, док је једна хришћанска организација поставила три социјална радника која говоре српски како би помогла епископу и свештеницима у проналажењу наших људи расутих по земљи а самим тим умногоме олакшала мисију наше цркве.
Један од првих послова у Немачкој, након набавке штампарије, тиче се издаваштва и штампања књига. Владика Лаврентије био је један од ретких људи који је дознао где се чувају рукописи владике Николаја Велимировића. Захваљујући проти Милисаву Протићу који је био свештеник у епархији владике Николаја и који га је пратио га и бележио, сачувано је много рукописа које је владика Лаврентије откупио и почео да штампа. Нажалост, атеистичке власти после Другог Светског рата нерадо су гледале на Владику Николаја и на његов утицај на народну душу, те нису дозвољавале да се његово ма шта објављује и растура у Социјалистичкој Југославији.
Нарочито је било забрањено растурање три капитална дела, а то су: „Омилије“, „Беседе под гором“ и „Охридски пролог“. Сабрана дела Владике Николаја Велимировића штампана су у 12 томова у штампарији у Химелстиру. Прво издање сабраних дела владике Николаја послужило је касније бројним издавачима у отаџбини. Књиге су полако почеле да се растурају, односно, кријумчаре у земљу. Због ове делатности, владика Лаврентије је добијао претње од УДБЕ да ће му бити подметнута бомба у штампарију, а чак се ишло и до тога де му је прећено да ће бити обешен на сред Теразија.
Владика се као монах није уплашио за свој живот, било му је важније да своме народу пружи прилику да се „духовно жедан напаја небеском росом“из књига најумнијег Србина после Светог Саве. Често је говорио да: „све што је о Христу на српском - то је речено и кроз Николаја објављено.“ Због свог богато стеченог искуства и преговарачког дара, црква га је често слала на међуцрквене конференције. Управо је он, уз благослов патријарха Германа, започео преговарачки циклус за помирење цркве са одељеном браћом у Америци 1984. године.
Док је службовао далеко од отаџбине по Аустралији, Новом Зеланду и западној Европи, мисли су му често бежале у завичај и заустављале на обали Дрине. Након две деценије проведених у дијаспори, Божијим промислом, 1989. постављен је за епископа Епархије шабачко-ваљевске, којој припада и његов завичај. Своју нову епархију затекао је „као босиљак засађен и лепо обрађен“, после владике Јована Велимировића, синовца владике Николаја, иначе познатог по реду и доброј организацији. Благодаран на томе истиче да му је то увелико олакшало мисионарске послове јер је претходни владика све припремио, а њему само остаје да семе баци на плодно тле.
Склон издаваштву, установио је издавачку кућу и радио епархије шабачковаљевске „Глас цркве.“ Године 1991, када су прилике то дозволиле организује пренос моштију Светог Владике Николаја из Америке у његову задужбину у родном селу Лелићу код Ваљева.
Исте године откупио је имања од сељака у близини Соко Града у Азбуковици код Љубовије. Сећа се да је као ученик другог разреда основне школе, први пут дошао на зидине овог града на размеђи Азбуковице и Рађевине. Ово некада неосвојиво турско утврђење и озлоглашено мучилиште околне раје, имало је и пијацу робљем са које су многи наши млади Подрињци одвођени и продавани по Анадолији и Северној Африци.
На тој земљи натољеној крвљу српских мученика из свих ратова вођених за слободу рода, владика Лаврентије подиже први манастир посвећен Светом Владики Николају Велимировићу. Манастир смештен испод зидина Соко града надгледа велики позлаћени крст висок 12 метара и тежак три тоне. Освештао га је 2000. године блаженопочивши патријарх Павле, и дар је српском народу господина Хорста Вробела из Немачке који је на овај начин желео да се извини за све недаће које је народ претрпео од његових сународника кроз историју, укључујући НАТО бомбардовање, годину дана раније.
Манастир Соко, како га многи скраћено зову, временом је израстао у велики духовни центар са специфичном наменом и потребама за богоискатеље 21. века. Поред три цркве посвећене Светом владики Николају Српском, Светом Јовану Крститељу и Сабору српских светитеља, музеја посвећеног владики Николају Велимировићу и монашких ћелија, манастир поседује и салу за предавање, трпезарије, богату библиотеку и амбуланту у одвојеном делу, а за потребе бројне српске омладине, за свештенике, учитеље и лекаре која овде одржавају своје сусрете и семинаре. Овде такође постоји и одмаралиште за даровоту и сиромашну српску децу.
Најпознатија манифестација које се одржава у овом манастиру , последњих 20 година, ипак је „Моба“ која окупља српску децу из дијаспоре. Деца у манастиру Соко сваке године проводе месец дана и кроз разне програме и путовања упознају веру, језик, културу и завичај својих предака. Занимљиво је поменути да је један од првих чланова организационог одбора „Мобе“ био и господин Коста Павловић из Мелбурна.
У пролеће 2000. године Владика Лаврентије започиње градњу манастирског метоха у својој родној Богоштици, где се налази црква копија Његошеве капеле са Ловћена посвећена Богородици Тројеручици, а поред ње „Дом Десанке Максимовић“ са жељом да постане оаза младих песника и уметника.
На његов предлог, 2006. године долази до умножавања епархија. Од Шабачко – ваљевске настају засебно Шабачка и Ваљевска епархија. Он остаје у шабачкој, док ваљевску епархију преузима блаженопочивши епископ Милутин, који је такође био Епископ аустралијско–новозеландски.
Владика Лаврентије остаће запамћен као велики градитељ. Само на простору ове две епархије изградио је укупно тринаест манастира, и то три у Ваљевској и десет у Шабачкој епархији. Често је и лично учествовао у изградњи манастира јер како је имао обичај да каже: „ми градимо светињу, а она нас“.
Није му било страно да сам засуче рукаве и ради. Примера ради, често је виђан да приликом градње манастира Соко у гуменим чизама помаже мајсторима.
Овај велики молитвеник, духовник и родољуб неизмерно је волео сваког живог створа и дубоко поштовао сваког човека као икону Божију, не правећи разлику између простог сељака и великог интелектуалца, хришћанина или иноверца. Остављао је изузетно дубок утисак на душу и срце свакога ко је имао прилике да га упозна или размени коју реч са њим. Из свог богатог духовног и животног искуства црпео је снагу и исијавао љубављу према свима. Био је са својим народом и у добру и у злу са обе стране Дрине и кад су поново дошла тешка времена.
Милосрдним делима, духовним саветом и топлом речју, па и материјално, када су му то прилике дозвољавале, помагао је невољнима. Упознавајући наш свет у разним угловима земног шара, стално је истицао да нема нашег народа надалеко: „Можете проћи пола света, срести можда и богатијих и ученијих, али сигурно нигде нећете доживети толико топлине, гостопримства и простосрдачности колико умеју да вам пруже срце и душа нашег човека.“
Поседовао је велики књижевни дар који је исказао духовном и поетском и народним језиком у својим делима „Трагови у песку“ и „Руковети са њиве Господње“. Овај талант Господњи унеколико је остао запостављен због труда на њиви Господњој.
Остаће упамћене његове благе речи и очински савети посвећени верном народу: „Богу се молити, све наде на небо положити и радити часно и поштено.“
Владика Лаврентије уснуо је у Господу 23. jануара 2022. године у 87. години живота. Био је по стажу најстарији архијереј Српске Православне цркве, служио је Богу и своме народу као монах 64 године, а као епископ скоро 55 година.