Електронска верзија овог посебног божићњег издања налази се овде.
Штампано издање Гласник ће бити дељено у нашој цркви уз добровољан прилог. Доносимо вам одломак из овог духовног окрепљења.
РЕЧ УРЕДНИКА
Драги читаоци,
Давне 1939. године о Божићу, највећи беседник, после Светог Саве, у Српској православној цркви, Св. Владика Николај Велимировић, почео је своју беседу о Божићу на следећи начин:
„Емануил – с нама је Бог. Не идол, и не идеја, и не слутња ни теорија, него истински и прави, вечни Бог. Он се родио као младенац од приснодјеве Марије. Празник Његовог рођења – колико нам је познато – само се на српском језику од свих језика на свету назива Божић или Богић, што ће рећи Мали Бог. Као што би сина царевог назвали царевићем, или сина краљевог краљевићем, тако су Срби од старине назвали Сина Божјег – Божић.
“Дан Његовог рођења, дакле, назвали су Срби по суштини или по битности Рођенога у тај дан – Божић. Како је то дивно, и пуно разума и словесне красоте“!
Да, уистину, ако некада, током године, можемо рећи „с нама је Бог“, онда је то ово време свеопште радости, време спајања Неба и Земље на најреалнији начин – време рађања Богочовека Христа. У овоме слављу садржане су све друге радости и славља, као на пр. новогодишње прославе, јер су све ове прославе и нових година и наших рођендана и сваких других весеља само један одсјај радости због рођења Спаситеља света и човека.
Чињеница да ми понекад немамо такво виђење прослава и где овај догађај, Оваплоћења Бога и Његовог рађања, не видимо у правој светлости и величини његовој, ни у чему не умањује његову стварну величину. Наш народ у својој колективној мудрости знао је да разграничи ову главну радост од оних споредних, „красоту“ о којој тако сликовито говори Свети Владика. Владика је имао дар Божији да најкомпликованије ствари објасни народним језиком, да веровање народа праћено обичајима, понекад неразумљивим за ширу јавност, уоквири у разумљиве оквире.
Ето, да није било Владике, можда би нам језичко значење речи Божић остало необјашњено. Можда, чак, не због наше немогућности да разумемо етимолошку реч Божић, већ више због наше непосвећености ситним детаљима, због наше презаузетости са овоземаљским стварима.
Црквени песник нас, у првој стихири на вечерњој служби уочи Божића, позива речима: „Приђите узрадујмо се Господу, који нам ову тајну казује“….Значи, овим чином рађања од Приснодјеве, Он нам казује тајну Неба, која се односи на спасење рода људског, на Његову улогу у спасењу.
Говори нам о томе да је Његово рађање почетак откривања Јеванђеља, те благе вести која нам открива тајну Тројичнога Бога, тајну односа са тим Богом, тајну односа са човеком, разлоге постојања нашега на земљи као и све тајне Вечности. Прва, пак, стихира на литији горе поменутог Вечерња почиње речима: „Данас небо и земља, као што је пророковано, да се веселе, анђели и људи да се духовно радују“.
Oвим песник наглашава долазак свеопште радости. Христово рођење није само нас људи ради, већ је оно од свеопштег значаја. Овом чину радује се „сва творевина“. Радујте се и ви, драги читаоци овог нашег гласила, јер су ови дани, освештани Божијом љу-бављу за род људски. Ово су дани који нам освежавају наше видике, понекад помало замагљене бригама овога света, али увек присутне у стварности нашега живљења. Ово су дани који нас неминовно доводе у најдиректнију везу са Богом, „који је Сина свога једнородног, дао да сваки који верује у Њега има живот вјечни“.
Прота Милорад Лончар